Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Oda­kle god da čo­vjek poč­ne pri­ču na ovu te­mu, či­ni se da je tre­ba­lo s dru­gog kra­ja ili mo­žda s dru­ga­či­jeg sta­no­vi­šta i na dru­gi na­čin.
Či­nje­ni­ca je da smo do­ži­vje­li ne­ko­li­ko ko­lek­tiv­nih po­ra­za po­sled­njih go­di­na, da ne ela­bo­ri­ram objek­tiv­ne okol­no­sti pod ko­ji­ma se to de­si­lo. Raz­lo­ga je za­si­gur­no vi­še, oni su kom­plek­sni i ve­o­ma slo­že­ni, uz to mi­slim i da je sre­ća u ne­kim od­sud­nim mo­men­ti­ma okre­nu­la le­đa. Mo­žda je ni­je­smo ni za­slu­ži­li, i to tre­ba re­ći.
Mno­gi od nas su u me­đu­vre­me­nu spa­va­li, pre­pu­šta­li dru­gi­ma da ri­je­še na­ša pi­ta­nja, a ovi dru­gi su ima­li pre­ča po­sla, oni tre­ćih bi­lo je naj­ma­nje, nji­ho­vi tru­do­vi ni­je­su da­li naj­bo­lje re­zul­ta­te. Ma­lo ru­kah, ma­le­na i sna­ga. Gu­bit­kom na ne­de­mo­krat­skom re­fe­ren­du­mu po­če­le su na­še ne­da­će, a sve što se po­sli­je de­ša­va­lo bi­lo je na­sta­vak ago­ni­je i pro­pa­da­nja jed­nog na­ro­da. U jed­nom mo­men­tu mno­gi su gu­bi­li na­du, pre­da­va­li se, klo­nu­li du­hom, od­u­sta­ja­li, pri­hva­ta­li za­rad eg­zi­sten­ci­je ono što ne­ko ne bi ni po ci­je­nu ži­vo­ta. Bi­lo je to i do­bra pri­li­ka za sva­kog od nas da se po­ka­že­mo, da vi­di­mo ko je ko, i od ka­kvog ma­te­ri­ja­la je sa­sta­vljen. No, i po­red sve­ga ve­ći­nom smo ipak osta­li hra­bri i sprem­ni da se uhva­ti­mo u ko­štac sa svim po­ša­sti­ma ko­je su nas sna­šle... U me­đu­vre­me­nu smo i kon­so­li­do­va­li re­do­ve, utvr­di­li pri­o­ri­te­te. Pro­bu­di­li su se oni ba­sta­du­ri ko­jih smo ima­li u svim vre­me­ni­ma na­še slav­ne pro­šlo­sti. Osta­lo je i za­pi­sa­no u isto­ri­ji da je srp­ski na­rod uvi­jek u kri­tič­nim mo­men­ti­ma imao lju­de, po­je­din­ce ko­ji su ima­li vje­ru, ko­ji su ka­dri i ko­ji­ma ba­sta da po­vu­ku pra­ve po­te­ze, da­ju do­bre od­go­vo­re na sve okol­no­sti.
Na­po­kon smo shva­ti­li da vi­še ne mo­že­mo ,,igra­ti'' de­fan­ziv­no, po­sta­li smo otvo­re­ni za sve i sva­kog u Cr­noj Go­ri, čak i za one na­še do­ju­če­ra­šnje su­na­rod­ni­ke, ko­ji su do­bro­volj­no (ili ne) od­lu­či­li da ne bu­du vi­še isto što i mi. Mi i kao po­je­din­ci i kao na­rod ima­mo jed­nu ve­ću bri­gu i od­go­vor­nost, ali i vr­lo re­a­lan strah za Cr­nu Go­ru.
Iako bi bi­lo lo­gič­no da že­li­mo sru­ši­ti ove no­vo­cr­no­gor­ske i pro­du­kljan­ske te­ko­vi­ne i po­sla­ti ih u isto­ri­ju (ne sum­njam da će to ura­di­ti i one sa­me od se­be) mi ipak vje­ru­je­mo u pre­po­rod ove dr­ža­ve, nje­no ko­lek­tiv­no pre­u­mlje­nje, po­vra­tak se­bi, njen pr­o­spe­ri­tet. Cr­nu Go­ru je pri­je­ko po­treb­no vra­ti­ti se­bi, jer je po­da­le­ko od­lu­ta­la bez ci­lja, iz­gu­bi­la or­jen­ti­re i kom­pa­se, za­ga­zi­la u ne­ka­kvu kva­zi­e­stet­sku po­vr­šnost, u mo­der­ni cr­no­gor­ski šo­vi­ni­zam ob­u­čen u ode­žde mo­der­nog gra­đan­skog mul­ti­kul­tu­ra­li­zma i mul­ti­kon­fe­si­o­na­li­zma. Ona je i od­stu­pi­la od svog tra­di­ci­o­nal­nog iz­vo­ri­šta i is­ho­di­šta. Stvo­ri­la je svo­je po­da­ni­ke, ko­ji funk­ci­o­ni­šu po prin­ci­pu stra­ha za go­li ži­vot, za po­sao, stvo­ri­la bes­kič­me­nu ma­su mla­dih bes­cilj­nih i bez­na­de­žnih lju­di, po­slu­šni­ka, pol­tro­na, sko­ro­je­vi­ća, po­lu­in­te­lek­tu­a­la­ca, tr­go­va­ca di­plo­ma­ma, lič­nim kar­ta­ma, fal­si­fi­ka­to­ra sve­ga i sva­če­ga.
Na kra­ju, i taj no­vi kon­stru­i­sa­ni no­vo­cr­no­gor­ski čo­vjek u či­ji DNK se po­ku­ša­va uti­snu­ti i ubri­zga­ti ne­ki evrop­ski an­ti­hri­šćan­ski duh stvo­rio je naj­o­bič­ni­ji hi­brid i ru­i­nu, sprem­nu da se uru­ši sva­kog mo­men­ta. Na­ša je da­kle ljud­ska bri­ga i za ova­kve po­ja­ve, fe­no­me­ne i dru­štve­ne de­for­mi­te­te. Na­ša lju­bav je pri­je sve­ga ve­li­ka pre­ma ovoj ze­mlji, maj­ci na­ših pre­da­ka i nje­nih čoj­skih i če­sti­tih si­no­va.
Oni ko­ji lju­bav pre­ma Cr­noj Go­ri mje­re ko­li­či­nom nov­ca i de­blji­nom svog nov­ča­ni­ka ne ra­zu­mi­ju na­šu lju­bav i bri­gu za ova­kvu Cr­nu Go­ru. De­sna ru­ka ka­da im je na sr­cu, li­je­va je obič­no u dže­pu.
Nji­ma Cr­na Go­ra tre­ba kao si­stem, fir­ma, re­surs oda­kle cr­pe ma­te­ri­jal­na bo­gat­stva za se­be i svo­je naj­bli­že srod­ni­ke, ro­đa­ke, ku­mo­ve i pri­ja­te­lje. Ka­ko ka­že Do­bri­ca Ćo­sić na jed­nom mje­stu u svo­joj knji­zi: ,,Dr­ža­va je kob cr­no­gor­skog ple­me­na, ona je hra­na ne­ra­du, ja­va­šlu­ku i sva­kom ne­mo­ra­lu''. I ova te­za je vr­lo upo­tre­blji­va u ak­tu­el­nom slu­ča­ju.
To je mje­ra nji­ho­ve ,,lju­ba­vi''! Upra­vo otu­da i ne­ra­zu­mi­je­va­nje i na­še ra­spre i po­dje­le, ani­mo­zi­te­ti i nji­ho­va otvo­re­na mr­žnja pre­ma na­ma.
Mi smo po nji­vom do­ži­vlja­ju iz­daj­ni­ci, po­sr­bi­ce, te­ro­ri­sti, pro­tiv­ni­ci te­ko­vi­na, de­struk­tiv­ci i ru­ši­te­lji mla­de dr­ža­ve i de­mo­kra­ti­je?!
Oni su za nas za­blu­dje­la bra­ća još uvi­jek oda­na ko­mu­ni­stič­koj ide­o­lo­gi­ji, osta­la u 1941. go­di­ni... Tu je za njih vri­je­me sta­lo i sve što ra­de i pro­mi­šlja­ju de­ša­va se sa te dis­tan­ce. Sva­ko bi­ra na ko­ju će stra­nu, mi smo to dav­no iza­bra­li.
Ako je ci­je­na na­šeg op­stan­ka kao na­ro­da sve­to­sav­skog u Cr­noj Go­ri od­ri­ca­nje od te­melj­nih opre­dje­lje­nja, ime­na, na­ci­je, vje­re, tra­di­ci­je, lič­no ni­kad tu di­le­mu ni­je­sam imao, ni­ti je da­nas imam.
Ne­ko će re­ći da će na­ša bu­duć­nost bi­ti te­ška, a ja pi­tam - a kad to ni­je bi­lo te­ško­ća za srp­ski na­rod ma gdje ži­vio? Da­nas ni­je po­pu­lar­no bi­ti ni Sr­bin usred Be­o­gra­da. Ne­ko će re­ći da se ne ukla­pa­mo u sa­vre­me­ne to­ko­ve ka­ko ov­da­šnje ta­ko i po­li­ti­ke na ši­rem pla­nu, a ja ka­žem- kad smo se mi u pot­pu­no­sti ukla­pa­li u te to­ko­ve?
Ne­ko će opet re­ći da zbog na­še lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ji ni­kad na­ši po­li­tič­ki pred­stav­ni­ci ne­će uze­ti vlast u Cr­noj Go­ri.
Bo­gu hva­la, si­tu­a­ci­ja se na me­đu­na­rod­nom pla­nu zna­čaj­no mi­je­nja, ne­će vje­či­to bes­po­go­vor­no po­slu­šni­štvo bi­ti u mo­di.
Sve u sve­mu, i po­bje­da Tram­pa je ohra­bre­nje za nas i re­kao bih raz­log za re­al­ni op­ti­mi­zam u po­vo­ljan raz­voj da­ljih do­ga­đa­ja.
Po­sli­je ki­še, uvi­jek do­la­zi sun­ce.